ОБЕЛЕЖАВАЊЕ годишњице Новосадске РацијеУдружење грађана за очување традиције и културе "КОРЈЕНИ" из Новог Сада, обележило годишњицу Новосадске РацијеСУЂЕЊЕ: Од свирепости није остало ништаЉуди чије одлуке су, током четири ратне године, значиле живот или смрт њихових суграђана, коначно су морали да се суоче са истином.ПОСЛЕДЊИ ДАН најкрвавијиПоследњи дан Рације био је најкрвавији - за отприлике седам сати зверски је побијено више од 1.000 невиних Новосађана.ЈУБИЛЕЈ ДНЕВНОГ ЛИСТА: "Мађар со" обележио 80 година постојањаДневни лист „Мађар со“ обележио је свој јубилеј - 80 година постојања. ХАЧКАР У НОВОМ САДУ: Положени венци на спомен обележјеПоложили су венце на спомен обележје - Хачкар који је постављен у Новом Саду.

ШТРАНД најстрашније губилиште

Пон 16 Децембар, 2024 12:23

Фото: НВ

Новосадска плажа "Штранд" је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана

Новосадска плажа "Штранд" је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана. Те среде, 21. јануара 1942, пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда, којем је спровођење рације поверено, обишао је трупе на терену и, незадовољан њиховом ефикасношћу, оштро укорио једног од највећих крвника у три најстрашнија дана у историји Новог Сада, жандармеријског капетана Мартона Зелдија.

"Ви уопште не знате шта треба овде радити, овде се не ради о легитимисању, већ о одмазди и чишћењу!", рекао је готово урлајући Граши Зелдију, а овај то одмах пренео свом непосредно надређеном старешини, потпуковнику Лајошу Галу.

Лајош Гал који је, двадесетак дана раније дошао из Будимпеште да преузме команду над тек основаном новосадском Жандармеријском школом, а 20. јануара, заједно са вишим полицијским саветником Јожефом Талијаном, израдио и технички план рације, Грашијево незадовољство схватио је озбиљно. Одмах је наредио да се нађе место најпогодније за погубљења и одлагање лешева.

Идеја да то буде залеђена градска плажа је, како је у августу 1946. тврдио пред истражним органима, потекла од капетана речне страже Жолта Зергоњија. А и сам Граши је, додао је, говорио да би најбоље било да се лешеви бацају у воду.

Било како било, већ 21. јануара увече, на Штранду је убијено и кроз унапред направљен велики отвор на дебелој кори реке у воду бачено 15 мушкараца, жена и деце. Погубљења је ту било и другог дана рације, али ће оно што се, на 27 степени испод нуле, догађало 23. јануара, превазићи не само ужасне страхоте до сада описане у овом фељтону, већ ће пробити и најшире границе које нормалан људски ум може да досегне.

У девет сати ујутру, из Дома "Левенте" (предратни Спомен-дом краља Александра И Ујединитеља, а данас новосадско Позориште младих) где их је, претходно, саслушао већ помињани Одбор за легитимисање, али и из других делова града, почели су да доводе невине људе. Доводили су их и пешице, и на камионима.

Одмах по доласку, испред улаза на плажу, сврставали су их у колону од по четворо, а онда у мањим групама одводили до кабине на улазу, где су предавали све ствари које су имали код себе, укључујући, разуме се, и новац и накит. Затим су их спроводили до обале залеђене реке где их је чекала страшна смрт.

"У леду Дунава била је направљена једна велика рупа, преко које је стајала даска. Људе су, у мањим групама од четворо-петоро, изгонили на ту даску, а онда пуцали у њих", сведочила је, по завршетку рата, Новосађанка Аги Рајтер.

Тела су падала у ледену воду реке чија матица их је одмах гутала. Највећи број њих ће тек на пролеће испливати на низводним обалама. Многа ће, потпуно распаднута, стићи чак до Београда, изазивајући језу код оних који су их, данима, извлачили из Дунава.

Рајтерова је, иначе, била у групи од око 450 Новосађана већ осуђених на страшну смрт који су, 23. јануара у 16 часова, када је рација окончана, гледали погубљења својих суграђана, често и најближих сродника, и чекали да и њих одведу до даске смрти.

"Моја сестричина и њен муж убијени су пред нашим очима. Било је толико хладно да неки људи нису више могли да издрже, па су се гурали да што пре дођу на ред", наводи се у поратном сведочењу Рајтерове које је у књизи "Рација у Јужној Бачкој 1942." забележио историчар Звонимир Голубовић.

Међу њима је био и Игњат Павлас, једна од најзначајнијих личности, не само Новог Сада, у првој половини 20. века. Управо је он 9. новембра 1918. надахнутим говором дочекао српску војску која је, на челу са мајором Војиславом Бугарским, победоносно и ослободилачки умарширала у Нови Сад. Већ 25. новембра је председавао и Великој народној скупштини, која је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Kраљевини Србији. Најзад, као вођа новосадских "сокола" био је и један од најзаслужнијих за подизање Спомен-дома краља Александра И Ујединитеља у којем је било њихово седиште и у којем ће, језивом иронијом судбине, и њему, и већини страдалника са Штранда мађарски Одбор за легитимисање изрећи смртну пресуду.

До 11 часова 23. јануара они су, иначе, на даску смрти извођени обучени. Тада је стигла наредба да се са њих скину бољи делови одеће. Неки су, на већ поменутих 27 степени испод нуле, остајали сасвим наги.

KАДА се крај рације већ приближавао, што ухапшеници наравно нису знали, Павлас је са супругом Олгом био доста далеко од стратишта, али више није мога да издржи. Ни неподношљиву хладноћу, ни језиве призоре које су гледали. Затражио је од војника да их пусте преко реда. Послушали су га.

Kажу да су му последње речи упућене убицама биле: "Реците ми име бар једног Мађара којег су Срби убили, па онда слободно пуцајте". Нису одговорили, али су пуцали. Прецизно и смртоносно.