ПОСЛЕДЊИ ДАН најкрвавији
Последњи дан Рације био је најкрвавији - за отприлике седам сати зверски је побијено више од 1.000 невиних Новосађана.
Последњи дан Рације био је најкрвавији - за отприлике седам сати (масакр је почео око девет, а прекинут је у 16 часова) на Штранду, у Милетићевој улици, на Успенском гробљу, у касарни у данашњој Улици војводе Бојовића, на игралишту НАK-а и још неколико места у граду, зверски је побијено више од 1.000 невиних Новосађана.
То је био, и остао, најцрњи дан у историји града, дугој нешто више од три века. Током сва три дана рације убијено је 1.246 људи. Уз то, у Шајкашкој је, од 4. до 19. јануара, с истом бестијалношћу, уморено још 2.345 душа, а мађарски пир окончан је у Бечеју, где је, од 26. до 29. јануара, побијено још 215 људи.
Укупан број невиних жртава крвавог јануара 1942. заокружен на 3.806. Отприлике две трећине били су Срби, а трећина Јевреји. Жртава је, у неупоредиво мањем броју, наравно, било и међу припадницима других народа, укључујући и мађарски.
Невеселој статистици страдања цивилног становништва ваља додати и отприлике 3.500 углавном Срба, убијених у априлу 1941, током мађарске окупације Бачке. Велики грех био би не поменути и 12.000 бачких Јевреја, депортованих у пролеће 1944. у немачке концентрационе логоре, од којих се већина никада није вратила. Само из Новог Сада их је било 1.900. Преживело је тек 300.
Грех би, разуме се, био и не констатовати да је крајем октобра и почетком новембра 1944, у време Војне управе за Бачку и Барању, на чијем челу је био генерал Иван Рукавина, страдао велики број Мађара. Kолико, још није тачно утврђено, а већина историчара је сагласна да је реч о отприлике 5.000.
Скупштина Србије је, декларацијом усвојеном 21. јуна 2013, осудила акте против мађарског цивилног становништва на крају рата. Новцем из буџета Србије, у Чуругу је мађарским цивилним жртвама подигнут и споменик који су открили председници Србије и Мађарске, Томислав Николић и Јанош Адер. Истовремено, Влада Мађарске је финансирала уређење чурушког Музеја жртава рације који су њих двојица, такође заједно, и обишли.
Kако су, после суђења у Новом Саду скончали главни крвници рације у јужној Бачкој, већ смо видели. За већину, попут Ференца Фекетахалми-Цајднера, Јожефа Грашија или Мартона Зелдија који су погубљени после пресуда југословенских судова (пре тога били осуђени и пред мађарским), нико, бар не званично, ни доцније није покушавао да нађе речи оправадања. За начелника мађарског Генералштаба Ференца Сомбатхељи-Kнауса јесте.
Он је, наиме, рехабилитован 1994. године, Врховни суд Мађарске поништио је будимпештанску пресуду Народног суда из 1946. којом је Сомбатхељи осуђен на доживотну робију. Исте године је испоручен југословенским властима, осуђен на смрт и 4. новембра стрељан на Петроварадинској тврђави.
У студији "Скица за портрет једног ратног злочинца - случај Ференца Сомбатхељија", историчар Звонимир Голубовић ту одлуку, чини се сасвим оправдано, сматра потпуно погрешном, не само из српске, већ и из мађарске перспективе.
Из српске перспективе ствари су јасне: Сомбатхељи је био начелник Генералштаба у време мађарске окупације Бачке, директно је наредио рацију у јужној Бачкој, а био је и на челу злогласног Суда начелника мађарског генералштаба, који је током четири ратне године у Бачкој на смрт осудио стотине југословенских родољуба. Рехабилитација таквих злочина би, заиста, била нељудско и неопростиво ругање невиним жртвама.
Анализирајући његов случај из мађарске перспективе, Голубовић подсећа да је Сомбатхељи непосредно пре него што је 6. септембра 1941. постао начелник Генералштаба, на Источном фронту командовао Kарпатском групом, у којој је било 30.000 хонведа. Војно гледано, она је имала доста успеха, али је свој пут обележила и убијањем цивила и заробљених црвеноармејаца, пљачком и разарањима. У Новом Саду је, уосталом, о томе сведочио и сам Сомбатхељи, говорећи о злочинима капетана Мартона Зелдија.
Оно што је, према Голубовићевом мишљењу, за Мађарску било страшније, јесте његов пристанак да у пролеће 1942. на Источни фронт пошаље око 200.000 припадника Друге мађарске армије. Уз губитке од око 70.000 људи, она је, у совјетској офанзиви у зиму 1943. потпуно разбијена на Вороњешком фронту.
Тако се, заправо, десило да је Мађарска, са Сомбатхељијем као једним од кључних актера, највећи део својих снага жртвовала за немачки пораз, иако је он, још у септембру 1941. тврдио да то не сме да уради чак ни за немачку победу.
"Стопостотна немачка победа значи стопостотно немачко решење. Шта ће бити са мађарским решењима, ако ћемо све наше снаге жртвовати за интересе немачке победе? Зато, размотривши све, мислим да морамо причекати. Немојмо журити. Немојмо бити већи Немци од Немаца", рекао је, наиме, Сомбатхељи, на једном саветовању мађарског војног руководства.
За Сомбатхељија је, недвосмислено, решење била обнова Велике Мађарске, укључујући, наравно, и Бачку. У томе се 1941. привремено и успело, али захваљујући искључиво нацистичкој Немачкој, па Голубовић поставља два логична питања:
- Зар је Сомбатхељи, без сумње човек високе интелигенције и образовања, заиста мислио да ће Хитлер поклонити делове туђих државних територија Мађарској без захтева за противуслугом?
- Ако је заиста био против бројнијег учешћа мађарских трупа на Источном фронту, зашто се, већ почетком јануара 1942, сагласио са слањем новог великог контингента хонведа на то ратиште?
Очекивати Хитлерову дарежљивост било је, наравно, илузорно, супротставити му се значило је крај генералске каријере. Kада се, после немачке окупације Мађарске, супротставио, то се и догодило: Сомбатхељи је 3. априла 1944. смењен са места начелника Генералштаба.
Тада је, међутим, било касно да се било шта поправи.
Коментари
Нема коментара на овај чланак.
Вама није дозвољено да пишете коментаре. Молим Вас да се пријавите.
Локалне вести
SRBIJA DANAS
