СЛОВАЦИ У ВОЈВОДИНИ: Досељавање и обележја Словака кроз историју

Извор: Војвођанске вести

Представљање словачке културе и баштине у Војводини

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине и њен административни центар. Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интензиван.

У граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. У околним насељима Новог Сада претежно су насељена Словацима. Словаци су се населили у Војводину у 18. и 19. веку са територије данашње Словачке. Први досељеници из области око Татре доселили су се у Бачку за време владавине Карла VI. Око 1720. године населили су се у Бајши, око 1740. у Бачком Петровцу и Футогу, а за време Марије Терезије 1742. године у Бездану. Неки су касније прешли у Срем.

Иако су у Словачкој већином римокатолици, Словаци у Војводини су протестанти (евангелици). Одмах по доласку на ове просторе, организовали су се и црквено, после доношења Патента о толеранцији 1781. године. Прва Евангеличка црква је саграђена 1783. године у Бачком Петровцу.

Словаци су данас трећа по бројности национална мањина у Војводини. Према подацима пописа из 2011. године број припадника словачке националне мањине било је 52.750. Словаци насељавају Бачки Петровац, Кулпин, Гложан, Кисач, Пивнице, Лалић, Селенчу, Луг, Љубу, Ковачицу, Падину, Бело Блато, Хајдучицу, Јаношик, Сланкаменачке Винограде. Говоре словачким језиком, који је и један од званичних језика у Војводини.

Словаци су народ који даје посебан печат мултикултуралности Војводине, јер су успели да сачувају низ специфичних обичаја од којих су многи уткани и у свакодневне активности. Они су вековима, негујући традицију, од свог језика, ношњи, кулинарства и уметности направили бренд препознатљив не само у нашој земљи него и у свету. На помен  војвођанских Словака  пред очима се ређају слике жена у богато украшеним ношњама  с карактеристичним широким сукњама и уредна ушорена села с много кућа окречених у плаво. Свечана женска ношња обавезно има украс за главу који се зове кољесо. Испод главне сукње налазе се две беле подсукње, такозване шлингерке, а горе се до тела најпре облачи бела кошуља "опљетско" са широким рукавима који се набирају и везују машнама. На кошуљу се облачи прслук, али испод њега се најпре поставља марама "цакљаш". Перле су такође важан део свечане ношње и стављају се око врата.  Преко подсукњи се облачи  свечана црна сукња кашмеринка. Преко ње иде кецеља која је на кашмеринки увек црне боје и богато је извезена. Старије жене најчешће носе ношње у тоновима плаве боје док је, на пример, за младу резервисана црна ношња с обавезном кашмеринком. Овакав обичај облачења младе поштовао се до педесетих година прошлог века када је ношња за венчање почела да се израђује у белој боји.

Извор: НЕ

Старији тип мушке ношње састојао се од кошуље  и широких гаћа , прслука, капутића  и капута , а у зимско доба од штофаних панталона , пелерине , бунде  и других одевних предмета од крзна. Од тридесетих година прошлог века мушка ношња губи традиционалне карактеристике, и све више се носи грађанско одело или конфекцијска одећа. Међутим, традиционална женска ношња сачувана је у средњим и старијим генерацијама. Младе генерације облаче се у ношњу само за време празника, понекад на свадбама и фолклорним.

Традиционална дечија ношња била је подједнако заступљена код свих Словака у Војводини, тако да није било толико видљивих регионалних разлика у облачењу мале деце. Деца до 3-4 године старости оба пола носила су дуге хаљине које су биле израђене од конопље, памука или куповног платна. Ове хаљине деца би носила све до поласка у школу, када су добијала одећу сличну одећи за одрасле. Ношња старије деце имала је све одлике ношње за одрасле, али је знатно брже изашла из употребе.

Извор: Википедиа

Оно што и данас може да се нађе у многим словачким кућама јесте ормар пун пешкира и постељине, све извезено и ткано. У посебној, свечаној соби која се у старим кућама није користила, него је само служила за показивање и хвалу, налазила се и клупа која је била толико велика да је на њој могло да се спава. Ту је био и свечани кревет с постељином и редовима јастука. Богатије младе имале су више редова јастука. Ова соба имала је прозоре до улице како би и пролазници могли да је виде. Оваква соба део је сталне поставке Удружења у Бачком Петровцу,  тако да сви који желе могу да је виде и подсете се како се овде некада живело.

Многи докази о идентитету Словака су и данас веома присутни у свакодневном животу ових питомих и вредних људи. Осим Народног музеја у Бачком Петровцу, који постоји од августа 1949. када је основан као самостална установа са основним циљем да прикупља, проучава, чува, документује и излаже историју културе, као и материјалну и духовну културу Словака из целе Војводине, веома значајну улогу у овом послу имају и људи. Словаци широм Војводине у својим приватним колекцијама чувају многе доказе о обичајима и традицији ове националне заједнице, од којих су понеки стари и више од сто година.

Извор: pricesadusom.com

Културни живот Словака одувек је богат па су доласком у Војводину са собом “донели” и све своје таленте и традицију, као и обичаје.  То се пре свега односи на ликовну уметност – наивно сликарство по којем су Словаци познати. У центру словачке наивне уметности, Ковачици, од педесетих година 20. века стварају се дела инспирисана словачким обичајима, животом на селу и традицијом.

Један од најпознатијих кулинарских производа Словака је словачки кулен, за који, они који су га пробали, кажу да је најбољи у Бачком Петровцу. Неки тврде да је микроклима одговорна за квалитет. Међутим, најважнија је технологија која укључује месо одређеног квалитета, квалитетну сушену зачинску паприку, али је важан и поступак сушења кулена који поразумева димљење на вишњевом дрвету.  Припремљени кулени се најпре диме кратко, па се затим то време постепено продужава, а важна је и њихова удаљеност од извора дима која се такође мора мењати. Након тога долази процес зрења, а ако се све уради онако како треба, овако припремљен кулен може веома дуго да се чува.

Извор: petrovackikulen.rs

Извор: НВ

"Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства."

Коментари

Нема коментара на овај чланак.

Вама није дозвољено да пишете коментаре. Молим Вас да се пријавите.

Претходни чланак

БИСЕРНА ГРАНА: Фестивал народне ношње, оглавља и накита

Следећи чланак

СВЕТСКИ КОНГРЕС РУСИНА У НОВОМ САДУ: Афирмисање и развој русинског народа