Да ли су могуће измене прописа за остваривање права на пољопривредну пензију
Висина пензије свих пољопривредних пензионера у Србији зависи од основице на коју се уплаћују доприноси и дужине трајања, односно броја година навршеног стажа осигурања на који је допринос уплаћен. У последње време све чешће се спекулише о могућим променама прописа и увођењем нових правила - да на висину чека утиче и површина имовине. Радна група министарстава пољопривреде и рада је оформљена и они би требало ускоро да предложе промене прописа.
Последњим изменама Закона о ПИО, враћена је одредба из 2003. године, а која је важила до 31. децембра 2010. године, по којој је обавезно био осигуран само један члан, а остали чланови породичног пољопривредног газдинства само уколико поднесу захтев. Тако је омогућено да многи који су уплаћивали себи доприносе иступе из осигурања и да се број паора који себи уплаћују доприносе за 15 година смањи три пута.
"Што је основица на коју се уплаћује допринос већа, то је и пензија већа и што је већи број година за који је допринос уплаћен, то је чек већи" кажу у ПИО.
Највећи број пољопривредних осигураника обично уплаћује најнижу основицу која је прописана законом, а која је сада нешто нижа од 22.000 динара. Носиоци породичног пољопривредног газдинстава могу да плаћају допринос по већој основици тако да могу на тај начин да утичу на висину своје пензије, међутим, највећи проблем код паора је, што мали број њих има пун пензијски стаж са 40 или 45 година.
Друга важна ствар је да је међу активним пољопривредницима само четвртина оних који уплаћују пензијско-инвалидско осигурање, док чак једна трећина никада није била ни укључена. Последњи прави покушај реформе ове области био је још 2003. године када је на челу министарства била Гордана Матковић.
Према студији Бошка Мијатовића "Пензијско осигурање пољопривредника", у Европској унији постоје врло различита решења осигурања пољопривредника, али и даље не постоји хармонизација пензијског законодавства, нити је ова регулатива дефинисана из Брисела, па је зато овако шаролик приступ.
У Мађарској и Румунији се, рецимо, самостални пољопривредници осигуравају добровољно, док су у Великој Британији обухваћени обавезним осигурањем. У Немачкој и Аустрији је оно обавезно за поседнике и чланове њихове породице, док у Шпанији обухвата оне којима је одређен опорезиви доходак. У Финској постоје два решења, прво је да национално пензијско осигурање које обухвата све раднике па и пољопривреднике, а друго да обухвата оне који имају најмање пет хектара земље и минимум 3.000 евра годишњи доходак.
Француска обрачунава пензију не само власницима газдинства и њиховим породицама, већ и људима који су код њих запослени. У Грчкој је ово осигурање обавезно за све пољопривреднике, док у Италији између осталог зависи од величине и врсте земље.
Паори су још раније указивали да је систем неправедан и да сваки носилац пољопривредног газдинства, без обзира на његову величину, мора да плати исту основицу за пензионо и здравствено осигурање од око 96.000 динара. По њима је бесмислено да једнако плаћају велика, средња и мала газдинства.
"Људи не могу да живе од неколико јутара земље и да имају још и да подмире државне намете" кажу они. "Нажалост, очито се више исплати не радити."
ДОПРИНОСИ
Према поменутој студији, проблем је још већи кад се сагледа број оних који примају пољопривредне пензије (1999. године примало их је 196.000, а крајем 2014. године 213.000 пољопривредника). Однос пољопривредних пензионера и оних који су 1999. године уплаћивали доприносе био је 1:2,5, а данас је 1:0,8. Основни разлог за драстични пад броја пољопривредних осигураника је што је пољопривредна пензија мала, и у просеку износи око 10.600 динара. У прошлој години 3.710 пољопривредних пензионера је примало по 5.000 динара месечно, а највећа пољопривредна пензија износила је 62.380 динара, и примало ју је само 68 пољопривредних пензионера.
Извор: Новости онлине
Нема коментара на овај чланак.
Вама није дозвољено да пишете коментаре. Молим Вас да се пријавите.