ХАШИМОТО: Аутоимуна упала штитне жлезде

Симптоми су нелагодност или нејасна бол у пределу предње стране врата, осећај страног тела, необјашњива потреба за кашљуцањем, осећај стезања, отежаног гутања, голицања у грлу, „кнедле”, а ређе и промуклости.

Хашимото тиреоидитис је хронична, аутоимуна, лимфоцитна упала штитасте жлезде, која постепено, али подмукло, прогресивно и континуирано оштећује ткиво. То је обољење у коме наш имуносистем грешком делове штитасте жлезде препознаје као туђе, стране и покушава да их уништи. Сматра се да многи фактори могу утицати на појаву болести код генетски предиспонираних особа. Суштински, лекаре не брине много Хашимото тиреоидитис, већ доминантну медицинску пажњу посвећују последицама које он изазива.

Симптоми су нелагодност или нејасна бол у пределу предње стране врата, осећај страног тела, необјашњива потреба за кашљуцањем, осећај стезања, отежаног гутања, голицања у грлу, „кнедле”, а ређе и промуклости.

Поремећај функције штитасте жлезде и евентуалну појаву чворова у таквој жлезди је важно препознати на време. Сматра се да сваки чвор у штитној жлезди са Хашимото тиреоидитисом има нешто већи малигни потенцијал.

Дуги низ година Хашимото тиреоидитис не изазива сметње. Први могући симптоми и знаци су крајње неспецифични и тешко препознатљиви. Искуство из клиничке праксе указује да се они углавном јављају у фазама појачане физичке или психичке активности, а последица су смањења еластицитета паренхима жлезде или увећања волумена: нелагодност или нејасна бол у пределу предње стране врата, осећај страног тела, необјашњива потреба за кашљуцањем, осећај стезања, отежаног гутања, голицања у грлу, „кнедле”, ређе промуклости. Код неких људи је приметна увећана, тврдо-еластична штитаста жлезда.

У каснијој фази, када је тиреоидитис довео до смањења функције жлезде, карактеристичне су тегобе у виду слабости, малаксалости, поремећаја расположења, појачаног опадања косе, кртих, ломљивих ноктију, суве коже која се перута, али и успореног рада црева, срчаног рада, нижим крвним притиском... Данас се ређе дешава да се тиреоидитис открије у одмаклој фази примарне хипотиреозе с тешком клиничком сликом хипотиреоидизма, микседема и коме. Нажалост, честа је прва дијагноза хроничног тиреоидитиса тек у трудноћи или чак након спонтаног побачаја.

На постојање болести се посумња на основу доступних симптома и знакова. Морфолошки, ултразвучно видљиви знаци болести су доста карактеристични. Дијагноза се потврђује детекцијом повишеног титра анти ТПО и анти Тг антитела (много ређе другим антителима). У ретким случајевима, цитолошки (након пункције) или сцинтиграфски налази су први који укажу на болест. У рутинској клиничкој пракси се најчешће за постављање дијагнозе користи присуство антитела усмерена на ензим – ткивну пероксидазу, која учествује у синтези хормона и протеин-тироглобулин, од кога се производе хормони штитасте жлезде. Ова врста анализа се не треба понављати.

Хашимото тиреоидитис, који није довео до поремећаја функције штитасте жлезде се не лечи. Међутим, често прва фаза болести иде с појачаним ослобађањем хормона штитасте жлезде, када је, обично краткотрајно, потребно користити медикаменте-тиреосупресиве.

Лечење касне последице хроничног тиреоидитиса, примарне хипотиреозе, подразумева употребу хормона л-тироксина. Протокол увођења и дозирања терапије је дефинисан националним препорукама и зависи од нивоа хормона ТСХ и ФТ4.

Започета супституциона терапија је у највећем броју случајева доживотна. Иницијално квалитет тиреосупресије или касније квалитет супституције се периодично проверавају вредностима хормона ТСХ. Добар квалитет контроле болести, обично подразумева нестанак већину тегоба.

„Сумњиви” чворови захтевају хируршко лечење. Хирургија је ретко индиковано решење за хронични тиреоидитис с великом струмом која изазива озбиљне сметње. Праћење хроничног тиреоидитиса подразумева периодичне лабораторијске и контроле ултразвуком ради правовремене детекције хипотиреоидизма или појаве чворова.

Постоје студије које су указале да повремена епизодична употреба препарата селена у високим дозама стабилизује тиреоидитисом оштећену штитасту жлезду и одлаже настанак хипотиреоидизма. Много је несигурних индиција о користи витамина Де, цинка, зеолита… Ендокринолошке контроле особа с познатим хроничним тиреоидитисом подразумевају периодични клинички преглед, проверу хормоналног статуса (ТСХ и ФТ4) и ултразвучни преглед. Учесталост појединих прегледа зависи од присуства или одсуства чворова, стања хипотиреозе, али и узраста, постојећих болести, трудноће… Код познатих, добро регулисаних и контролисаних, некомпликованих стања, а таква су најчешћа, то значи да су контроле једном у шест или 12 месеци.

Постоји јасна тенденција пораста укупног броја оболелих у свету. Учесталост Хашимото тироидитиса се повећава с годинама живота, мада оболевају и деца. Код особа женског пола се чешће јавља, чак 15 пута, а највише између треће и пете деценије живота. Претпоставља се да је разлог томе везан за други X хромозом код жена, али се помиње и такозвана интраутерина размена протеина између организма плода и организма мајке.

Ако постоји Хашимото тироидитис, а још увек није поремећена функција штитне жлезде, врло често се саветују неке основне промене у начину живота које би, уколико је то могуће, довеле до мањег стреса. Наравно да се сматра корисним редован сан, избегавање пушења, прекомерне употребе суплемената богатих јодом, непотребног излагања јонизујућем зрачењу, токсинима, загађивачима…

Уобичајена последица дугогодишњег хроничног тиреоидитиса је примарна, субклиничка или клиничка хипотиреоза. Задатак ендокринолога је да је на време препозна и ако је могуће успори њену прогресију.

Извор: НВ

"Ставови у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства."

Претходни чланак

ЦИНК: Борац против вируса и бактерија

Следећи чланак

АУТОФАГИЈА: Више од дијете, више од поста